Svi smo mi zatočenici "prokletih avlija"
Prokleta avlija, mesto stalne smene onih koji na nju dolaze i sa nje odlaze. Tako živa, a sa druge strane tako mrtva. Mesto na koje se lako ulazi, ali je izuzetno teško pronaći izlaz iz nje. Samo maleno parče neba, jedina je nada onima koji postanu njeni zatočenici. Ali prokleta avlija nije samo carigradski zatvor iz Andrićevog romana, proklete avlije su svuda oko nas. To je naš svet, naša zemlja, grad, pa cak i naša psiha.
Ljudi kažu, da od svega možeš pobeći, ali od sebe nikako. Možes promeniti ulicu, grad, državu, čitavo svoje okruženje, ali od sebe se ne može ozdraviti, zbog čega je, po mom mišljenju, prokleta avlija koju stvori naša psiha, najgora tamnica na svetu. Idući kroz život, upoznajemo mnoge ljude, a neki od njih postanu vrlo važan deo našeg života. Međutim, često se dešava da nas oni iznevere i napuste bez nekog posebnog razloga. Tada se može desiti da, želeći da shvatimo šta se zapravo desilo, nehotice povučemo okidač koji u nama izaziva čitavu lavinu misli, kojima i pre nego što postanemo svesni, počnemo da robujemo. A odatle je teško pronaći izlaz, jer svako rešenje koje nam padne na pamet, svaka otkljucana vrata, umesto da nas dovedu do izlaza, otvore nam put ka hodniku u kome se nalazi još stotinu istih, i mi se u toj bitci polako gubimo zalazeci u lavirint iz koga nema izlaza. Jedan odgovor će sa sobom povući jos hiljadu pitanja, a ona jos toliko sa sobom, i malo po malo, postajemo svesni da smo zašli u lavirint u kome samo jedan put vodi do izlaza, a da je mnogo više njih koji ce nas zadržati unutra. Tada naša psiha postaje naša prokleta avlija, a naše misli su naš Karađoz, naši zatvorski službenici. One su te koje nas muče i koje nam ne daju da pobegnemo od svega, da zaboravimo na sve probleme, ili da nađemo izlaz. Kao da nam, poput Karađoza govore: „Nama je baš sad potreban jedan takav, koji nalazi rešenja. Da si rekao da te ništa ne zanima, pa i da te pustimo, ali ovako, čekaj dok ne nađemo nekog drugog.“ I tako ostajemo izgubljeni u toj tamnici, pokušavajući da pronađemo izlaz, a i onda kada nam se učini da uspevamo i da je kraj naših muka blizu, ponovo stretnemo osobu koja nas je u tu tamnicu bez i malo razmišljanja poslala, i ona nas, sa velikom lakoćom nazad u tamnicu vrati. „Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze nam u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih.“ Oni se tada pojave dajući nam privremeni osećaj sreće i slobode, ali vrlo brzo shvatamo da je to samo iluzija i da se ponovo nalazimo duboko u lavirintu, u onom hodniku sa hiljadu vrata, a put do izlaza kao da smo opet zaboravili. I muke u prokletoj avliji našeg uma se nastavljaju, a svaki pokušaj da se odupremo daje osećaj sigurnosti samo na trenutak. Kao što bi fra-Petru turpija i ostali zanatski materijal pomogli da mu vreme u carigradskoj tamnici brže prođe, tako bi i nama pomogle neke lepše misli ili bilo šta što bi nam skrenulo pažnju. Međutim, poput Petrovih zatvorskih službenika, naše misli o „problemu“ ne dozvoljavaju nam da im se odupremo, govoreći: „Zar si stvarno mislila da ćemo te pustiti da pobegneš, da ćemo ti pomoći u tome?“ I tako ostajemo izgubljeni i beznadežni. A ono što nas najviše muči je činjenica da, ukoliko samo malo podignemo glavu, videcemo parče neba, slobodu, prostranstvo, koje deluje tako blizu, tako dostižno, a sa druge strane opet toliko nedostižno i daleko. Međutim, bez obzira na sve, ono postoji i kako bi nas podsetilo za šta se borimo i da je sloboda moguća, samo treba malo više truda i upornosti. Jer, ako odustanemo, završićemo kao nesrećni Ćamil, zauvek zarobljen u tamnici svojih misli, koji, ni kada bi se našao na najslobodnijem mestu na svetu, ne bi mogao da oseti slobodu. Zbog toga, skupivši snagu, polako, odbacujući misao po misao, rušimo zidove te nevidljive tamnice koja kao da nas drži otuđene od sveta u kome se nalazimo. I postepeno, uz mnogo truda i borbe, rana i odricanja, naš duh se oslobađa i mi postajemo sve bliži slobodi. I onda najednom, kao što bi Karađoz radio sa svojim zatvorenicima, stvari koje su nas mučile nas oslobode, puste nas da odemo pod uslovom da se ne vratimo nikad više, jer ukoliko se to desi, ko zna hoćemo li ikad više naći izlaz iz te gorke tamnice. I mi odlazimo, srećni jer smo konačno potpuno slobodni, a sećanje na našu „prokletu avliju“ sprečava nas da se ponovo upustimo u išta slično. To sećanje stoji u našem umu kao večna opomena koja će nas, ukoliko zaželimo da opet krenemo istim putem tiho i začuđeno zapitati: „Da li je vredno toga?“, a mi ćemo, shvativši da nije, odustati i izbeći još jedno strašno zatočeništvo.
I zato uzmimo sa rezervom Ćamilovu tvrdnju „Ne mogu (…), dobri čovječe, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.”, jer to je možda moguće. Ne odjednom, ali postepeno i vremenom, čovek može ozraviti i pobeći i od sebe. Ne potpuno, već izgradivši drugu ličnost, jaču od one prethodne, sa ožiljcima koje je prokleta avlija ostavila, ali koji donose samo jedno: želju da više nikad ne prođemo kroz kapiju te tamnice, u kojoj je sve kao stvoreno za mučenje, u kojoj prostor oko nas vremenom biva sve pustiji i naša volja sve slabija. Biće tu da nas podseti da se čovek živim oseća jedino ako ne robuje svojoj prošlosti, već, jednostavno, ŽIVI!
7 Komentari |
0 Trekbekovi
